



"Мени се све чини да ће се ова (1847) година спомињати у српској књижевности, истина не као лијеп данак у години, али – ако да Бог – као освитак томе лијепоме данку.
Ово сам почео слутити како сам чуо за “Нови Завјет” да се спрема својијем истинитијем видјелом и Србина да обасја.
И заиста се моја слутња све више навршује, јер досад различне прилике, и лијепе и доста их, пролетјеше више Срба по небу ведроме.
Ја нијесам сад доколан да ти их овдје све набрајам; ако нијеси спавао, ти си их видио, а ако си спавао, мучи се сад и распитуј, не био се лијенити. Али ћу ти једну такву прилику казати коју ми овдје од неколико дана гледамо, а код вас се још не види.
Та је прилика: Песме Бранка Радичевића. Ја мислим да до данас није ниједан учени Србин овако пјевао као овај Радичевић, а он пјева онако како треба Србин књижевник да пјева. Осим тога, у овој се књизи на неколико мјеста ударила права наша срећа са несрећом нашом, прави напредак наш са нашом погибли.
– Још је у књизи овој језик као суза, чист. Истина, још их је мало, врло мало, који овако мисле и раде као овај Радичевић, али “не бој се мало стадо, јер би воља оца небескога да ти да царство.”"
