Радичевић је рођен у Славонском Броду 28. марта 1824. у породици Тодора и Руже Радичевић. Рођено име му је Алексије, али га је он посрбио у Бранко. Бранков отац Тодор је био чиновник, али се такође бавио и књижевношћу и превео је са немачког језика Шилеровог Виљема Тела.
Његова породица се 1830. преселила у Земун, где је Бранко завршио пет разреда српске и немачке основне школе. У гимназију у Сремским Карловцима се уписао 1836. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дела, од којих су најпознатија Ђачки растанак, у којој изражава своју жељу да ту буде и сахрањен. Након завршених шест разреда у Сремским Карловцима, седми и осми разред је завршио у Темишвару, где му је отац био премештен 1841. године.
Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета. Старо пријатељство продице Радичевић са Вуком Караџићем била је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља. Када му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим следбеником Ђуром Даничићем.
Прве стихове Бранко је написао још док је похађао Карловачку гимназију, а одушљевљен Вуковим реформама се интезивније почео бавити књижевним радом. Прву књигу песама је објавио у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског песништва. Исте године су објављени и Вуков превод Новог завета, Даничићев "Рат за српски језик и правопис" и Његошев "Горски вијенац", тако да се та година сматра годином незваничне Вукове победе.
Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живео је по разним местима у Срему. Слава коју су му донеле прве песме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протерале из Београда.
У то време је почео да обољева од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. уписао је студије медицине, али је наставио да се бави књижевношћу и године 1851. је објавио још једну збирку песама.
Радичевић је преминуо 1. јула 1853. у бечкој болници на рукама Вукове жене Ане. Постухмно збирку песма је објављавио његов отац 1862. Српска омладина је испунила песникову жељу и године 1883. пренела је његове остатке из Беча у Стражилово.
Данас Бранко почива на Стражилову, надомак Карловаца које је толико волео. Има споменик какав заслужује један од највећих српских песника. Његов гроб обилази на хиљаде посетилаца, поготово дјака, годишње и одаје почаст овом великану.
"Много тео, много започео, час умрли њега је омео".
Стихови Бранка Радичевића живе, као и сећање на њега.
Гимназија у Сремским Карловцима
носи име тог дивног човека ком судбина
није била наклоњена и који је молио:
Пронесте ме, браћо моја мила
Поред оног убавог Белила.
Кроз Карловце где сам младост прово,
Па на оно дивно Стражилово.
ДЕЛА
Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле песме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те песме су првенствено певале о радости и лепотама младости. Ипак, већи део својих песама, као што су „Кад млидија' умрети“ или „Ђачки растанак“ Радичевић је писао као елегије (тужне песме). У јеку Вукових полемика са противницама реформе српског језика, Радичевића прва збирка песама је доказала да се и на народном језику могу испевати уметничке песме.
Најпознатије Радичевићево дело је песма Ђачки растанак, у којој је опевао Фрушку гору, ђачке игре и несташлуке. У песми је такође испољио идеју југословенства. Елегија „Кад млидијах (размишљах) умрети“, објављена после Радичевићеве смрти, је једна од најлепших елегија у српској књижевности, у којој је песник предосетио блиску смрт.
Поред лирских песама, љубав према народној поезији упутила је Радичевића и на писање епских песама. Две епске песме изашле су 1851. као друга збирка песама. Остале необјављене песме су издане у збирци из 1862. Бранко Радичевић се првенствено угледао на народну десетерачку песму и местимично на Џорџа Бајрона, али није успео да створи озбиљнија уметничка дела, па његов рад није доживео славу његових лирских песама.
Као присталица Вукових схватања, Радичевић је написао алегоричну-сатиричну песму „Пут“, уперену против псеудокласичарске поезије и старог књижевног језика. У првом делу песме Радичевић исмева највећег Вуковог противника Јована Хаџића, а у другом делу песме се величају реформе Вука Караџића.
Бранко Радичевић, незабораван
Сјећам ли се Бранка?
А заборавља ли се лако који лијеп спомен?
Сјећам га се често, кад с тугом,
кад с весељем.
Рекла бих да га и сад гледам очима...
... Мати моја и ја његовасмо дуго
Бранков гроб
- све док ја не одох из Беча,
- А и сада га не пролазим,
кад год одем да захвалном сузом оросим гроб очин.
Не знам само, гдје су она два красна бора са Бранковог гроба.
Кад бјеху крај њега, чињаше се,
као да својим шуштањем пјевају дивне Бранкове пјесме.
Сада их нема, а око гола камена разбија се вјетар,
па ујањем својим као да нас опомиње:
Сјетите се свога пјесника, он је боље заслужио.
Мина Вукомановић Караџић
Легенда о љубави Бранка Радичевића (1824- 1853), српског романтичарског песника и Вилхемине-Мине Караџић (1828- 1894), сликарке, песникиње, преводиоца и кћерке Вука Стефановића Караџића прати као сенка цео Бранков опус. У његовим песмама се осећа Минин дух, али се поуздано зна да је искључиво њој посветио једну, неки кажу своју најлепшу песму „Певам дању, певам ноћу“. Познати стихови кроз жељу да је „дигне међ’ звездице“ исказују врхунску идеализацију Мининог лика.
Прича о њиховој љубави је веома тешка. Мина је била звезда бечког друштвеног живота, изузетно образована, имућна, успешна сликарка, а Бранко сиромашни студент са теретом тешке болести. Проф. Др Васо Минлинчевић , историчар српског романтизма је написао: "Из Мининог каснијег идеализованог ликовног и књижевног портрета Бранковог, наслућује се да су између њих постојале узајамне симпатије, а о томе сведочи и Бранкова преписка с Даничићем. Међутим, сиромашни студент није могао ни помислити да се у некој обзиљној намери приближи Вуковој ћерки."
Многи историчари сматрају да је начин на који је њихова платонска љубав материјализована у уметности резултат епохе у којој су живели и стварали. Романтичарска епоха захтевала је такав приступ, без обзира на реалну слику те компликоване привржености, која је била далеко од идеалне и остварене.
Тадашњим Бечом кружиле су приче да Бранко не гаји наклоност само према лепој и недостижној Вилхемини- Мини Караџић, већ и према њеној мајци Ани којој је издахнуо на рукама у бечкој болници 1853. године. Наговештаји о могућем бечком четвороуглу налазе се у Бранковој преписци са Ђуром Даничићем, у чињеници да га у својим опширним списима сам Вук ретко спомиње иако су били веома блиски, а највише у Бранковом роману у стиховима - “Безимена” или “Луди Бранко”. Овај реалистичан, мало претерано слободан спев који Бранко није успео да заврши, плете причу о разузданом животу студента у Бечу у бурним историјским временима након револуције и мађарске буне. Роман у стиху написан је са много сатире и ироније, а детаљно описује сочну авантуру са “једном мајком и шеснаестогодишњом кћерком”. Довољно да запањи и најслободније умове тог доба.
Мина Караџић се удала пет година након Бранкове смрти у Саборној цркви у Београду за Алексу Вукомановића, оснивача катедре за српски језик, историју и књижевност на београдском Лицеју, и братанца кнегиње Љубице. Алекса је умро након годину ипо дана, и оставио је са сином Јанком са којим се Мина вратила у Беч. Године лагодног живота, бечких балова и борби бројних удварача за њено срце остале су иза ње. Свој живот је посветила стваралачком раду и очувању од заборава радова свог оца и осталих књижевних стваралаца из тог периода.
Онима који воле да завире у интиму уметника, остала су нагађања о томе шта се пре скоро два века дешавало између остарелог генија балканске културе, његове супруге Ане, младог песника тешко оболелог од неизлечиве болести и девојке која је била муза и недостижна љубав многим уметницима из тог периода. Они други, заљубљени у љубав, имају Бранкову поезију која је и даље инспирација многим уметницима.
БРАНКО РАДИЧЕВИЋ
28.03.1824. Слaвoнски Брoд - 1.07.1853. Бeч
Брaнкo Рaдичeвић je биo рeдaк тaлeнaт кojи je, срeдинoм дeвeтнaeстoг вeкa, српску пoeзиjу oплoдиo чистим нaрoдним jeзикoм. Нaписao je свeгa пeдeсeт чeтири и сeдaм eпских пeсaмa, двa oдлoмкa eпских пeсaмa, двaдeсeт oсaм писaмa и jeдaн oдгoвoр нa критику.
Култ Брaнкa Рaдичeвићa je jeдинствeн и српскoj пoeзиjи и ширe. Крajeм сeдaмнaeстoг вeкa, Рaдичeвићи си, у вeликoj сeoби, дoшли и Срeм, и Бoљeвцe. Брaнкoв чукундeдa Jeфтa пoрeклoм je из oкругa крaгуjeвaчкoг. У Бoљeвцимa живe и Брaнкoви прaдeдa ђoрђe и дeдa Стeвaн кojи, крстaрeћи Срeмoм, пoнajвишe сe зaдржaвa у Купинoву и Клeнку, a зaтим у Зeмуну и Вршцу, oдaклe сe дoсeлиo у Брoд нa Сaви.
Брaнкo je имao и брaтa Стeвaнa и сeстру Aмaлиjу, кojи су умрли у двaдeсeтoj, oднoснo, другoj гoдини живoтa. У Зeмуну Брaнкo учи oснoвни српски у шкoли (1830-1832) и нeмaчки (1832-1835).
У Срeмскe Кaрлoвцe, зajeднo сa гoдину дaнa млaђим брaтoм, Брaнкo дoлaзи oктoбрa 1835. гoдинe у чувeну кaрлoвaчку гимнaзиjи. у Срeмским Кaрлoвцимa бoрaви дo 1841. гoдинe. Нajбoљи je ђaк, имa кaлигрaфски рукoпис, прaви нajбoљи хeрбaриjум oд биљaкa сa Стрaжилoвa, никaд ниje бaтинaн у шкoли. Свojу прву пeсму, у oблику шкoлскoг сaстaвa, пишe нa нeмaчкoм jeзики у Гимнaзиjи. Знao je нeмaчки, лaтински, грчки, чeшки и слoвaчки.
У Тeмишвaру, гдe му je дaнaс сaхрaњeн брaт Стeвaн, бoрaви oд 1841. дo 1843. гoдинe. У Бeчу, пoслушaвши oцa, уписиje прaвa 1843. гoдинe, кoja му сe "бaш мрзoвoљним чинe". Кaсниje, бoлeстaн oд тубeркилoзe, дoбивши стипeндиjу кнeзa Михaилa, три гoдинe прeд смрт, уписиje мeдицину мислeћи дa ћe сaм сeбe излeчити.
Гoдинe 1848. Брaнкo, oслушкуjући дoлaзaк рeвoлуциje, из Бeчa, прeкo Зaгрeбa стижe у Брoд и Вукoвaр, a пoтoм у Срeм, гдe пoсeћуje Кaрлoвцe, Руму и Митрoвицу.
Брaнкoвe "Пeсмe" (1847) изaзивajу рaзличитa мишљeњa, чeстo и прaвe бурe. Сличнo сe дoгaђa и сa другoм књигoм (1851). Трeћу (1862) oбjaвљуje њeгoв oтaц пoслe пeсникoвe смрти.
Гoдинe 1883. Брaнкoвe кoсти су прeнeсeнe из Бeчa нa Стрaжилoвo. Двe гoдинe пoтoм пoдигнут je пирaмидaлни спoмeник нa Стрaжилoву, кojи je кoнструисao бeoгрaдски aрхитeктa, рoдoм из Бaнaтa, Свeтoзaр Ивaчкoвић. Пoтрeбнe рaдoвe извeo je кaмeнoрeзaц Пeтaр Китизи. Двa дoњa стeпeникa сaчињeнa су oд тoпчидeрскoг кaмeнa, a трeћи oд кaмeних кoцaкa Фрушкe гoрe, Динaрe, Клeкa, Лoвћeнa, Пљeшeвицe, Вршaчкoг брeгa, Вeлeбитa и Aвaлe.
Брaнкo je лирски угaoни кaмeн у грaђeвини српскe пoeзиje кoja сe дeли нa oни прe њeгa и пoслe. И њeгoвoj лирици нa гeниjaлнo jeднoстaвaн нaчин прeдoчeнe су измeнe силa eрoсa и тaнaтoсa.
Пeсникoвo здрaвo и збoгoм jeсу пoeтички aмблeм oвe jeдинствeнe лирикe кoja je утицaлa и утичe нa пeсникe свe дo дaнaшњих врeмeнa. У њeгoвим пeсмaмa прoнaлaзимo oкo двe стoтинe рeчи кoje нe зaтичeмo у Вукoвoм Рjeчнику, штo гoвoри и o твoрaчкoj снaзи пeсничкoг дaрa. Нeскривeнo je oткривao свoja oсeћaњa и нaдaхнитo пeвao o живoту и смрти, млaдoсти и прoлaзнoсти. Диoнизиjски aспeкт њeгoвe пoeзиje чини гa пeсникoм рaснe eмoциje. A у дубини свaкe њeгoвe пeсмe кипти чистa мизикa српскoг jeзикa oвeнчaнa рaзличитим пeсничким фoрмaмa и пoстипцимa.
Н. Грујичић
О БРАНКУ - СЕЋАЊА
ИЗ СЕЋАЊА МИНЕ ВУКОМАНОВИЋ КАРАЏИЋ
Несталан, као што су обично ђенијалне нарави, бјеше и Бранко, а особито кад је долазило до избора чега да се лати. Данас је с одушевљењем учио медицину, сјутра опет коју апстрактну науку. Данас би нам озбиљно рекао да ће се настанити у Црној Гори, а већ сјутра путује по Средњој Африци – пење се на Ливан – плови по Нилу итд. Па исто тако и сада, у пошљедњим тренутима живота – бјеше у њему сазрела мисао да остави медицину, да се баци на вјештину и да постане сликар. Најприје хтједе у Млетке ради здравља, па онда у Рим да учи. „Доста је мени двије године па да премашим Рубенса” – рећи ће с таквијем поуздањем да му човјек мораде вјеровати. Необузданом, гигантском духу његовом бјеше још мало, те наже опет новијем смјером да ствара, да се и ту уздигне до небескијех висина. – Ко би то могао одмјерити: може бити да би Бранко и ту далеко дотјерао.
Али не бјеше суђено да му се оствари тај пошљедњи идеал његовијех жеља. Италије није могао видјети. Досада му је бôља подгризала живот потајно и полако, а сада му позли на један мах тако да већ бјеше на измаку. Након тешка боловања предигне се и опет, али како? Потајна грозница циједила му је живот непрестанце, и тада се видјело да му нема лијека. Ходаше, истина, и долажаше Вуку на договор, али сваки дан све слабији. Вук му савјетоваше да се пресели у болницу. Тамо ће му се о трошку кнежеву спремити згодна соба, тамо ће га дворити двије вјеште нудиље, а тамо ће имати свега што му по наредби првијех бечкијех љекара буде ваљало за исцјељење. С тужнијем осмијехом пристане Бранко и на то, те се пресели у болницу...
ЂУРО ДАНИЧИЋ О БРАНКУ
Мени се све чини да ће се ова (1847) година спомињати у српској књижевности, истина не као лијеп данак у години, али – ако да Бог – као освитак томе лијепоме данку.
Ово сам почео слутити како сам чуо за “Нови Завјет” да се спрема својијем истинитијем видјелом и Србина да обасја.
И заиста се моја слутња све више навршује, јер досад различне прилике, и лијепе и доста их, пролетјеше више Срба по небу ведроме.
Ја нијесам сад доколан да ти их овдје све набрајам; ако нијеси спавао, ти си их видио, а ако си спавао, мучи се сад и распитуј, не био се лијенити. Али ћу ти једну такву прилику казати коју ми овдје од неколико дана гледамо, а код вас се још не види.
Та је прилика: Песме Бранка Радичевића. Ја мислим да до данас није ниједан учени Србин овако пјевао као овај Радичевић, а он пјева онако како треба Србин књижевник да пјева. Осим тога, у овој се књизи на неколико мјеста ударила права наша срећа са несрећом нашом, прави напредак наш са нашом погибли.
– Још је у књизи овој језик као суза, чист. Истина, још их је мало, врло мало, који овако мисле и раде као овај Радичевић, али “не бој се мало стадо, јер би воља оца небескога да ти да царство.”
Бранково писмо Ђури Даничићу
Ђуро Брате,
Ево већ два месеца како ми у Загреб писа. Ја сам од то доба био једанпут у Броду, једанпут у Карловцима, једанпут у Вуковару, трипут у Митровици, трипут у Земуну, двапут у Београду, двапут у Руми, де сам и сад. Што ти до сад јоште не одговори ни сам не знам.
Наше ствари добро стоје, ако и несу баш како би ја и ти тели, али се надам да ће све по нашој вољи искочити. Јунаштва се чине да не могу бити већа. Десет Срба по сто Маџара отели. Код Сирига су 27 Србијанаца 5 до 600 Маџара растерали. Оби су нам дана Маџари шанац код Сентомаша отимали, њи је било око 30.000, наши око 2500. Кажу да је ту Маџара пало око 1000, наши су изгубили само тројицу. Тај су дан Маџари и на Турију ударали, Срби и дочекају и убију око 200 људи. Од наши код Турије није ни један пао.
– Само код Футога и Вршца (пре 8 недеља) два мала боја изгубили, први лудошћу, други издајом,
Кажи Максу да се још коју недељу претрпи, јер за сад му не могу ништа послати.
Ја сам код Вука оставио неки Schuldschein и Vollmacht за кројача. Зато пиши кројачу да теби дође, и подај му она писма, још му кажи да пише на Judicium delegatum militare mixstum у Праг, од кога ћу чути кад ће новце добити. ( Кројач седи: Neue Wieden, Lange Gasse 745). Учини ми то лепо те молим.
У Београду сам седео код твог брата. Ту сам и твоју матер нашао. Како ме виде одма запита: Шта је с мојим Ђоком? Њој неко каза да си у Прагу погинуо, те сам ти тако доста муке имао док сам је уверио да си жив, и да не беше писама што си ми у Загреб писао, би богами све моје речи узалуд биле... Други пут више.
Поздрави ми Вука и његову госпу и Мину његову. Збогом.
У Руми 13./8. 848. Твој
БРАНКО
Кад на ме адресираш додај: Beim Oberstuhirichter Јовани Стојчевић abzugeben.
Поздрави ми Натошевића ако је још у Бечу. Ни њему не могу још дуга да вратим.